ka šta je i red svake godine na neki način se slavi Božić. Nije da sam neki vjerski fanatik, a kad prođeš sve ratne putešestvije, onda si i još manje, ali svaki praznik bilo koje vrste uredno slavim, jer za moje godine papica je jedino zadovoljstvo koje si uz 'ogromnu' mirovinu HRVI mogu priuštit. Tako je moja zakonita supruga, na moje zadovoljstvo, pozvala na Božićnu pečenku stariju kćer, zeta i unuka Franu. Mlađa kćer s unukom Dabyjem živi kod mene. Za to se je trebalo pripremit. Kupila je sve što triba za pašticadu i pečenku te uz te dvi najvažnije vrste spize nisi moga ostat gladan i da si tija. Ne da sam se natuka, nego sam nateka. Da nije bilo štagod za popit bolija bi me drob cili dan. E bome, ali to sve to košta, i to prilično. Neće ići isto za doček Nove Godine. Sada dok ovo pišem promislija sam o ljudima koji redovito prebiru po kantama, te kako im plastične boce i kruh ne bacam u kontejner, već ostavim kraj njega. Malo me uhvatila tuga.

Gospe moja, do čega su nas doveli ovi šućmurasti. Istina, bit ću banci nešto dužan jer sam uletija u minus, ali ima previše generirane sirotinje zahvaljujući njima. TV ne gledam tako da nisam sluša ni vjesti i kardinalovu i papinu poslanicu, nego 'TV kockicu'. Divota!

Uz navedeno bakica je napravila tortu, a zet je donija neku novu vrstu sviča koje kad upališ imaš cili lokalni vatromet u kući. Dica su guštala. Ove godine bor smo stavili na pod, jer su 'skakavci' već malo narasli i mirniji su. Mlađa kćer je uredila bor, a ja sam na kraju obisija dva mala autića. Interesentno, kas se je Daby probudija (stariji unuk) prvo što je na boru vidija je oti mali auto, a kad je doša Frane (mlađi unuki) i njemu je odma zapa za oko autić. Jebi ga, dica su pametnija od šućmurastih - znaju što hoće!

I dok sam tako gušta u blagdanskim radostima, sitija sam se jednog ručka, na kojem smo bili Mičo, ja i još dva prijatelja s posla, tamo negdi prije 35 godina. Išlo smo rano ujutro iz Zadra u Šibenik, naravno obilazeći sva manja mista uz put, kod kolegice i muža joj na ručak. Ali jebi ga, jebivjetri kakvi smo bili nismo se najavili i nismo je našli doma. Nije onda bilo mobitela da je se mo'š brzo dokopat. Malo smo lunjali i kako ih nismo dočekali odosmo nazad u Zadar. Već je zapala velika ura, a ovi jedan stenje da je gladan, te ako brzo negdi ne odemo da će nas izist. Gledajuć table po putu jedan reće - 'Ajmo na Vranu'.

Nije se tribalo puno premišljat i za desetak minuta bili smo u restoranu na Vranskom jezeru. Sili mi za sto, gostiju skoro nije ni bilo i mi naručimo spizu.

- 'Dajte nam svakome po dva bećka odrezka, duplu porciju pomfrita i dvi botilje crnega vina.'
- 'Dečki,' - veli gazda - 'sad smo baš uvatili friškoga soma, nije velik i odličan je. Ja bi vam to preporučija.'

Na brzinu smo se pogledali i pristali.

Slika 1. Som, proždrljiva slatkovodna riba.

Nismo nikad jeli soma. Malo je trajalo dok ga je gazda izreza na fete, ispeka, i sve to donija. A mi sve gladniji i gladniji.

Ne znam jeli od gladi ili nečeg drugog, ali ukusnije meso u životu nisam jeo. Kad smo počeli 'uništavat' spizu, sve je bilo gotovo za oko 4.5 minuta. Gazda gleda u čudu, jer takvo brzo 'uništavanje' spize još nije vidija.

- 'Dečki, jeste li još gladni? Napravit ću ja brzo još.'
- 'Hvala lipa, dosta je bilo. Drago nam je da smo Vas poslušali, jer zaista ovako dobru trpezu još nismo imali. Preporučit ćemo Vas di god stignemo.'

Gazda, sav razdragan, na brzinu ode u kužinu i donese dvi botilje vina. - 'Ovo je pravo, domaće, kuća časti! - I sidne skupa s nama i do dugo u noć smo ostali ćakulajući. Kad smo otišli, ostavili smo mu dobru napojnicu.

Uz današnji standard takvo što više si ne mogu priuštit. A moram i pazit što jedem. Ali dobro, Božić je samo jedan. Bit će kako bude.

P.S. Još jednom smo posli otišli na isto misto ali gušt nije bija ka prvi put.