Užance

Užance su običaji i ponašanje u poslovnim odnosima, u pravnom ili ekonomskom smislu, odnosno navike, navade i obziri pri razgovoru. Recimo, Japanci se jedan drugome stalno klanjaju, bez obzora što svaki od njih o ovom drugom u glavi mislija.

To je nazovi neki skup pravila kojih se ljudi drže, a nisu ni u propisima niti u zakonima. Moglo bi se reć da je to nekakav bonton. Sad, 2013. godine, evo već su prohujala dva desetljeća slobode, stariji sam i iskusniji, imam 'šest banki', i mogu ustvrdit bez pogreške da se puno toga prominilo - nagore. U doba moje mladosti ophođenje i ponašanje jako je sličilo na sadržaj opisan na narednoj slici.

 Bonton
Slika 1. Bonton, pravila ponašanja.
  • Ajmo počet od kuće - susida. Kada sretneš nepoznatog čovika na stubištu ili liftu kuće u kojoj stojiš, kažeš mu dobar dana ka' svaki pravi domaćin, a ako je susid u pitanju upitaš ga za zdravlje, osim ako zaista nije teško bolestan i ako se sam ne potuži. Malo utjehe ne košta ništa.

  • Ako sretneš susida na ulici i nisi ga pozdravija jerbo si se nešto zamislija, i on se na tvoj postupak požali tvom starome, nećeš dobro proć ako mu se ne odeš ispričat, jer će ti se stari pristojno 'odužit'.

  • U autobusu prepusti misto starijima, trudnicama i kojoj lipoj curi. Ako ne mogu sami uć i izać iz autobusa pomozi im. Dobro se uvik dobrim vraća. Ako ništa drugo ispast ćeš fin i lipo odgojen, kada su pohađa vjeronauk.

  • Moga sam peškat asa u školi tu i tamo, ali ako ih je bilo previše, već unaprid sa 100% sigurnošću moga sam znat šta me čeka doma. Još ako je razrednik zva roditelje da dođu u školu ne gine mi 'muka ježova'.

  • Moj stari iša je u osnovnoj i srednjoj školi vidit ocjene najviše jednom u polugodištu. Ako nisi vuka kojeg asa nije ni iša. Neki učenici nisu bili pametni kao ostali i nekada su pali razred i morali ga ponavljati. Užas! Kad sam upisa fakultet, stari mi je zna di je zgrada, ali nikad u njega nije povirija. Da mi je samo lovu za kupit taksene marke glede upisnine i nikad me ništa nije pita. Ostalo je bila moja briga.

  • Sama zamisao da me roditelji vade iz nevolje ako sam ih ima u školi ili sa zakonom bila je nezamisliva. Oni su zapravo podržavali školu i zakon. Ako je tko nastrada, to sam bija ja!

  • Ako bi u školskom dvorištu naša nešto vridno, ne bi to 'podrazumno' prisvojio, nego bi odnija podvorniku da osoba koja je to izgubila ne poludi tražeći.

  • Kad sam završija srednju školu da sam pet-šest molbi za posal i bija na sva mista primljen. Ako si tija radit posla je bilo. No, po završetku fakultet stvari su se malo prominile. Nije više bilo lako nać dobro radno misto, osobito za VSS.

  • Još uvik je bilo nepristojno javno pušit po ulici i bacit pikavac na pod, a da ne kažem pljunut. Žvakat žvaku ka' krava, i to još u nekoj pristojnoj kavani, bilo je gotovo svetogrđe.

  • Mogao si se bez bojazni da natrčiš da grupu 'divljih' i dobiješ batine bez ikakvog povoda bezbrižno i veselo 'prošetat' po noći nakon završetaka večernje filmske pretpremijere do kuće, bio muško ili žensko.

  • Na utakmici najjače beštime bile su 'Sudac nije muško!' i 'Sudac nema pišu!', a više od toga nije bilo zabranjeno nego nepristojno i neprihvatljivo. A danas? Urliče se 'Ubi, ubi Srbina!' ili tome slično uz pirotehnička orgijanja i uništavanje svih stolica stadiona, izloga radnji, gradskih autobusa pa i automobila pri povratku doma. 'Torcida', koja je navodno i tada postojala, danas nije ništa drugo do primitivna i šovinistička hrpa huligana svih uzrasta (Maminjo style).

  • Pit iz boce u parku i tulumarit do zore bila je nemoguća misija. Moga si samo ako je bilo u nekoga u kuću, uz obvezu da se navečer i ujutro javiš doma na telefon.

  • Drogirat se na bilo koji način smatralo se nazadno i glupo. Ako bi koji mornar štagod i donija sa svog vijađa, gledalo se na njega kao čudaka.

  • Moji postupci bili su samo moji. Posljedice su bile očekivane.

  • Kad sam naučija vozit, 'preskakanje' (pretjecanje) nekog kamiona na cesti išlo je redom kako je tko u kolonu doša iza njega, bez obzira ima BMW ili nešto dugo.

  • Bacit čike iz auta kroz prozor - nezamislivo! Moglo bi se šta zapalit!

  • Ima smo slobodu u preuzimanju rizika, rješavanja problema, neuspjeha, uspjeha i odgovornosti i naučiti se s tim nositi. Recimo na plesnjaku - možeš od cure dobit korpu ali i ne moraš!

  • Ma dobro nismo baš bili 'cviče'; ulica je vječito bila u mraku jer HEP nikad nije stiga u toku dana zaminit sve razbijene žarulje, a ka' klinci jurcali smo karetom (bez kočnica) niz ulicu u doba kad je po kućnom redu treba bit mir. Tukli smo se i bubali jedni druge, dobivali rane i modrice i naučili kako da ih prebolimo, ali nitko ne bi završija na šivanju u bolnici.

Nije bilo mobitela i Facebook-a. Nezamislivo! Pija sam vodu iz špine, a ne iz boce, dilija s prijateljima čike i gazirano piće iz iste boce, i nisam od toga umra (nismo imali zdravstveni odgoj). Čudim se dan danas kako sam uopće živ. Dakle, postojali su neki nepisani načini ponašanja kojih su se uglavno svi pridržavali. A kako je danas? Kad se sada bolje zamislim, bilo bi puno efikasnije da je vjeronauk i zdravstveni odgoj u školi zaminija bonton. Kako za učenike tako i za roditelje. Ostalo neću ništa komentirat nego ću nešto ispričat.

Vozi se moja teta, od svojih 80 godin starosti, autobusom na međugradskoj dionici, staji na noge jer nema mista za sist, a isprid mista di je stajala sidi neki mladac. U neko doba puka joj film i konverzacija između njih dvoje išla je otprilike ovako:

- 'Bili ja dite mogla sist na tvoje misto?'
- 'Al' vas bole noge?'
- 'A bole sinko.'
- 'Jeste li se vi dizali starijima kad ste bili mladi?'
- 'Jesam sinko.'
- 'Eee..., zato vas sad i bole noge!'

I nije se maka, a ni ona mu nije više ništa rekla - nema smisla. Još je ovo dobro. Ubija me u pojam natpis u novine u kojemu sam pročita da se radnici brodogradilišta (škvera), koji su se do jučer međusobno pomagali, sada međusobno prepucavaju pa čak i potuku iako su godinama radili zajedno, a sve u cilju 'očuvanja radnog mista' koje je došlo upitno u postupku privatizacije. Moj zaključak: jebo takvo društvo, jebo takve međuljudske odnose i jebo propise i zakone koji su to omogućili, a osobito ljude koji su dopustili da do svega toga dođe. Postali smo bahati, bezobrazni, sebični i bezdušni. Ma nema veze, imamo svoju Hrvatsku, obranjenu, demokratsku i samostalnu, i kakva god da bila 'naša' je. Evala, čija je i dokle?

P.S. Dana 16. travnja 2014. godine na autocesti kod Otočca dogodila se velika tučnjava Bad Blue Boysa i Torcide. Krajnji rezultat je 50-ak privedenih i 17 ozlijeđenih? Udruge primitivca i huligana zvučnog imena, ma što god mi mislili o tom!

 Natrag  Početna  Dalje

Članci koje ćete moguće čitati imaju za cilj da Vas nasmiju.
Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je nemoguća.
Ako pak sebe netko prepozna neka šuti i neka se ne ljuti.

 Vrh / Buzdo
 Vrh stranice  Blog - početna stranica