Tamo negdje za vrijeme II WW vojska je koristila pokretne radiostanice koje su rabile analogni modulirani signal u sada frekvencijskom TV području, što hoće reč da si za komunikaciju trebao izvuč antenu, a akumulatori su imali dovoljno energije da VF izlazni uređaji snage ostvare veliki domet bez repetitora. Pošto je komunikacija bila tipa HALF-DUPLEX, jedan sugovornik bi završetak odašiljanja svoje govorne poruke označio s riječju 'OVER' otpustio botun i prebacio uređaj na slušanje.

Prvi mobiteli bili su nešto malo manji od ovih radiostanica, koristili su DUPLEX komunikaciju (istovremeno kokodakanje s obe strane) i imali su veliki domet. Na neki način bili su dio već postojećeg žičnog telefonskog sustava (ili brzoglasnog, kako kome paše). Dakle, za brzo i glasno govorit nije bija potreban dodatni botun već samo prekidač za uključit predajni dio. Prijemni je uvijek radio, jer kako bi znao da te netko zove. Kako su po gabaritima više sličili na radiostanicu, nisu stali u džep, pa si ga obično drža u borši ili nećem sličnom.

Slika 1. Mobitel prve generacije.

Tamo negdi 96' godine odluči ga kupit moj šef i da mi ga kako bi moga samnom brzo komunicirat. To je bilo otprilike ovako:

Dobijem radne naloge za oti dan, uzmem alat i sve ostalo što triba, i utiram spomenuti mobitel u istu boršu. Po zakonima gospodina Murphyja, oto čudo zazvoni taman kad si usred neke označene ili neoznačene raskrsnice i cili si napet kako bi je proša a da te kogod ne pukne. Kad je prođeš, staneš, i javiš se:

- 'Alo ...'
- 'Što se ne javljaš, kad te zovem?'
- 'Ma čuješ, bija sam taman ...'
- 'Ajde, ajde, javi se drugi put.'

Jeba te, i tako skoro svaki put. On u klimatiziranoj prostoriji, a ja se kuvan u autu; mobitel naravno zazvoni kad bi najmanje triba. Par puti tako, i onda mi je puka film.

- 'Čuješ ...' - velim šefu, - 'Evo tebi ovo čudo, meni ne triba.'
- 'Zašto?'
- 'Jel' ti se svaki put javim običnim telefonom kad završim posal na nekoj lokaciji?'
- 'Jesi.'
- 'Pa što me onda imaš zvat kad sam na putu. Ovakvi kakvi si živčan, odma popizdiš što ti se isti čas nisam javija, i posli toga smo oba dva živčani. Evo ti ga na, da ja mogu svoj posal uredno odradit bez ovakvih pizdarija.'

Nije ništa dalje reka. Ali je bilo interesantno da tko god ga je uzeja, vrlo brzo bi ga vratija natrag, i ubrzo je staja u sobi ka figura. Niko ga nije tija.

Kako se je tehnologija razvijala, mobilni uređaji postajali su sve manji, digitalna modulacija, antena ugrađena u njih je po dimenzijama mala jer rade na vrlo visokim frekvencijama, ali im zato treba repetitor, jer im je izlazna snaga ograničena. Sad kad stanu u džep puno su praktičniji i imaju svojih prednosti i mana, na primjer:

• Možeš pogledat koliko je sati, s greškom od par desetinki sekunde, i ne moraš imat na ruci neku skupocjenu kapulu ka što su imali premijeri nekih država da bi parili 'cool'.
• Kad žena ode u spizu naručiš joj lepinju i pivo, jer si joj to zaboravija reć prije nego je izašla iz kuće.
• Kad čekaš red u likara, koji je doša u mjeru od par sati čekanja, javiš doma da nećeš brzo doć.
• Kad zaglaviš u bolnicu, možeš javit doma što da ti donesu, jer javne govornice gotovo nigdi ne rade.
• Možeš slat SMS poruke i slike, jer je kokodakanje skupo, a u novije vrijeme služit se uslugama Interneta, pri čemu je naravno najvažniji FACEBOOK.
• U eri modernih automobila, omogućava dozivanje servisera, jer nema drugog načina da ga pokreneš ako stane.
• No, kad odeš u birtiju na pivo, žena te zove već nakon 15 minuta da vidi di si.
• Ako se odma ne javiš, oni s druge strane živčan je ka pas, i eto povoda za svađu.
• Koliko god da je koristan ili nekoristan, opasan je. Sin od ženine prijateljice izletija je s autom usred noći vozeći se nekom vukojebinom, jer ga je mater zvala da vidi di je.
• Ako te dobro pukne autobus ili tramvaj, nije ti od nikakve koristi.

Još bi sve navedeno prihvatija da me, kad sam preša na fakultet u svojstvu sistem-inženjera, šef odsjeka kojemu su me pridružili (koji s informatikom nije ima veze) nije upita:

- 'Imate li vi mobitel?'
- 'Nemam, a zašto?'
- 'Pa da vas mogu odmah dobit kad mi zatrebate.'

Ma vidi komoda, majke ti. Pa da me moš jebat kad god ti padne na pamet. Nije mi dosta što telefon u sobi zvoni svako pet minuti. Još sam onda dobro vidija bez očala i moga sam ga uzest. Ali prethodno opisani razgovor odmah me je uvjerio da mi mobitel ne treba. Kolegu s druge ustanove su skoro zajebali; kupili su mu službeni. Ma je on bija pametan. Nakon isteka radnog vrimena lipo bi ga ugasija. Meni se nisu sitili ponudit službeni mobitel, a ja sam mudro muća. Dugo vrimena mi je tribalo da se 'otkačim' iz odsjeka di su me utirali i da se osnuje nekakav 'Centar za informatičku podršku'. Ni onda nisam dobija ponudu za korištenje službenog mobitela; naravno i dalje sam mudro muća po tom pitanju.

Tako da mobitel nisam nikad ima, osim kad sam zaglavija u bolnicu, ali mi je i tada ćer utirala svoj. Tada već nisam dobro vidija, i išlo mi je na živce svaki put tražit očale za radit s njim. Sad kad još gore vidim, i kad sam silom prilika, završija u mirovinu više mi ne triba. Ne moš više ništa ist i pit ka prije, jerbo mi je likar sve zabranija, u birtiju ne idem, ne vozim; i što će mi onda neki mobitel. Ako me neko treba neka zove doma. Ako me nema doma onda sam vanka po nekom poslu, doma ću se vratit kad-tad. Sad kad je uvedena IP-telefonija imam FLAT tarifu i sva mudrolija T-COM-a glede podizanja cijene lokalnih razgovora pala im je u vodu, bar što se mene tiče. Kućni telefon nikad mi nije bija jeftiniji, za razliku od struje i vode.

Ukratko: Mobitel je danas malo moćno prijenosno računalo, ispravno rečeno može bit da je džepni brzoglas. Trebalo bi pitat jezikoslovce. Ako je u stanju prikazati i TV sliku možda bi se treba zvat prijenosna dalekovidnica. Može se pokazat vrlo praktičan i koristan, ako se vodi računa o troškovima vezanih uz njegovu uporabu. Naprava bez koje je život modernog čovjeka nezamisliv. Ali ne nužno svakome. Ja ga i dalje nemam i ne trebam.