Jedno popodne javi mi se jedna postrojba s jedne čuke. - 'Čuj Stari, Čede nam spremaju nešto gadno. Skupljaju se preko puta i već ih ima jedno deset puta više nego je uobičajeno'. - 'Dobro, zatražit ću pojačanje.' - 'Ne treba, javili smo mi već svojima, stići će oni brzo, samo im pokaži gdje da dođu. Ti nam osiguraj nekakvu podršku.' - 'Dobro'. Vraga je dobro. Sa čim da osiguram podršku? Imam jedan minobacač i par granata; to je sve. Zovem okolo 'susjede' i pitam mogu li mi kako pomoć. Svi su uglavnom knap, ali zapovjednik jedne postrojbe kaže mi. - 'Čuj Stari, imam ti jedan MGL s tri granate ako ti to može pomoć.' Ajde dobro, bolje išta nego ništa. Ubrzo dođe njegov vojnik i donese ga, mali ručni minobacač 40 mm, s laserskim nišanom, sličan velikom 'koltu' koji se navije i koji možeš 'napunit' sa šest granata. Plinom punjene granate kratkog dometa, precizno oružje, gotovo bez trzaja, i ne čuje se.

Pozovem jednog od mojih vojnika, uslijedila je kratka obuka kako se s tim rukuje i pošaljem ga s oružjem na ugroženu čuku. 'Slušaj,' - velim - 'reci im da ovo ne koriste dok Čede ne dođu na 50 m, a onda neka puknu po njima u razmaku od desetak sekundi, neće znati što ih je pogodilo i od straha sigurno će odstupit. A ti otiđi u ovu kuću (pokažem mu na kartu i dam mu radiostanicu) i gledaj da se slučajno ne odluče uputiti ovuda, i ako krenu prema njoj odmah mi javi.' Ode momak. E sad stoj i čekaj. U zoru je počeo 'cirkus'. Puca li se puca i javi mi zapovjednik čuke da ih ima koliko hoćeš. Velim mu - 'Napravi kako smo se dogovorili, uporabi MGL u zadnji čas.'. Istina naših je sada bilo nešto više jer im je u međuvremenu pristiglo pojačanje i u pitanju je HOS. To je ekipa koja ne pozna riječ 'povlačenje'. Ne treba ni spominjat da su prije napada Čede izvršile vatrenu pripremu, i po čuki i po IZM-u.

Ali ne da meni vrag mira. Ako slučajno krenu prema već navedenoj kući nemam koga prema njoj poslat. Zatražim još ljudi iz zapovjedništva i pošalju mi 'specijalce', njih desetak. Pravi pravcati 'specijalci', ni jedan veći od 180 cm, ali je zato svaki teži od 110 kg. Jeba te, što ću s njima? Dobro, stavim ih na prilaz prema kući, jer ih prema njoj ne mogu poslat. Ne bi došli nikad. Ali od ovoga momka iz kuće ni glasa. Nemam pojma kakvo je tu stanje. Puca se koju uru, onda se začuju tri praska navedenih MGL granata, i paljba počne jenjavati. Javi zapovjednik da se Čede povlače i da nema ranjenih. Dobro je prošlo. Moglo je bit i puno gore. Ostali smo pripravni za svaki slučaj, ali momka iz kuće nema niti ga se može dozvat preko radiostanice.

Već sam se zabrinuo i htio poslat nekoga da ga potraži, kad vidim niz cestu tetura neka spoboda totalno bijela od glave do pete, kao duh. U duhove ne vjerujem, jer prema pričama ili su prozirni ili nevidljivi a ova spoboda ne spada u nijednu od navedenih kategorija. Možda u neku iz filma 'Ghostbusters'.

Slika 1. Zaštitni znak duha iz filma 'Ghostbusters'.

Kad je došla bliže, prepoznam momka. 'Što je?' - upitam u čudu - 'Od čega si tako bil?' - 'Ma pusti Stari, dobro sam i proša.' - veli on - 'Samo što sam doša na misto di si me posla i stao isprid kuće kraj nekoga vapna uz neki prozor, za koji minut doletila je granata i eksplozija me bacila u kuću kroz prozor i upa sam u neko brašno. Malo me smantalo i kad sam doša sebi nisam se nego diga, doletila je druga pravo kroz krov i eksplozija me bacila kroz isti prozor nazad vanka taman u vapno. Kako si mi reka još sam neko vrime pazio što se događa, a kad sam vidio da su utekli, vratija sam se nazad. Nisam ti se moga javit jer je radiostanica riknula.' - 'Aj' dobro, glavno da ti nije ništa. Odi u kuću, operi se i uzmi novu robu.'. Imali smo u IZM-u nešto robe za presvući se. Za par minuta presvuka se je i malo uredija i nosi staru robu. 'Di ću s ovim?' - pita - 'Ostavi tu, dat ćemo prat.'. Uzmem njegovu košulju i okrenem prema suncu. Imala je više rupica od sićušnih užarenih gelera nego sito. 'Jeba te,' - mislim se u sebi - 'bolje je u životi imat malo sriče nego vreću punu para.'.

Mada moram priznat, volio bi i ja da mi se ispriječi na putu neka vreća puna para, kao gospođi što ju je 'pronašla' na parkiralištu trgovačkog centra Mercator u Solinu. Natrčala je jadna na plastičnu vreću s 68 tisuća eura, pa nije 'znala' što bi s njom. Na koncu vreća je nekako čudnovato završila u policiji. Ja bi zna što ću s vrećom. Tako nešto pošten čovik ne može 'izgubit'. Za to ne važi 'Oteto-Prokleto!'. Zanimljivo je da nitko nije prijavio krađu ni nestanak novca sve dok događaj nije opisan u novinama. Onda su se potencijalni 'kandidati' najednom javili.