Lijep dan, negdje oko podne. Za divno čudo mir čitavo vrijeme. Kad najednom u polju između njihovih i naših položaja rafalna paljba. - 'Koji sad?' - Pitam zapovjednike postrojbi zna li tko što o tome. Nitko ništa ne zna. Istina, jedna naša ophodnja danas je trebala obilaziti neki ratni položaj ali nisu trebali biti tamo. Slušam radiostanicu; ni Čedama s druge strane ništa nije jasno. Sad je meni još manje jasno.

A u polju rafal svako malo. I sve dublje prema neprijateljskim linijama, pa onda put nazad. Sad mi je još manje jasno. Kad nakon sat i nešto evo ti 'mojih' pulena, ophodnja, pripadnici neke naše postrojbe, izgrebeni i uprljani. A psuju li ga psuju, skinuli s neba sve živo.

- 'Što je bilo?' - pitam
- 'Ma natrčali smo na vepra ali nam je uteka.'

'Jeba te' - mislim se u sebi - 'Da sam Vas ja poslao da idete u to polje, nema nikakvih šansi da bi me poslušali.'. Ili je to lovački zanos koji moj mali mozak ne može shvatiti. Vepar je divlja šumska životinja i kažu da je jako ukusan kad ga dobar kuhar ispravno pripremi i ispeče. Nisam nikad bio u prilici probati tako nešto pa ne mogu dati o tome neki sud. Takve stvari rezervirane su uglavnom za politički aktivne i zaslužne osobe, kao i rakija od bunike, što znaju neki od zaslužnih članova dobrotvorne humanitarne organizacije HDZ (Humanost i Dobročinstvo Zase).

Slika 1. Pumba - Dobroćudni Disneyev vepar.

Eto, u lovačkom zanosu nemoguće stvari vrlo brzo postaju moguće, bez osobitih zahtijeva ili prisile, kao da nema rata. Možda bi ga uhvatili da je bio u pitanju neki dobroćudni ka ovaj na slici. Dobro je da su hvatali vepra a ne slona u staklarskoj radnji. Takvih slonova imamo koliko hoćeš. Tek bi onda bilo belaja.

P.S. Ima li Nadan prepariranog vepra u svojoj zbirci?