Blažena zemlja Hrvatska. Divan narod, u skladu s pričom 'a061', te još divniji društveno-polički sustav nastao nakon Domovinskog rata. Ono što nije sjebano tijekom 'pljačke stoljeća' vlastitog naroda, uspješno je 'privatizirano', pa sad ako oćeš napravit dentjeru ili se ličit od neke opačine, trebaš imat brdo love za platit u privatnoj klinici. Koliko Hrvata danas ima brdo love? Malo, škužajte - premalo. I ja spadam u to društvo. 'Ovo' postade sirotinjska država. I malo beznačajno zrno graška u sastavu cijele EU i NATO, koje sad po 'uprknuću', na sreću sirotinje, nadgledaju EU policajci i suci jer su naši za kurac. Kako je došlo do svega toga? Pa - 'Zna se'.

Na moju nesriću, i ja sam dio toga ali na 'teži' način. Postadoh HRVI, imam sjebanu kićmu, operirao rak bubrega, te sam još uz raznorazna čudesa još živ. Jedno od čuda je moja ŽENA - Moj Bog. Smirivala me i brisala znoj s mene kada bi me uvatile poslinratne fumade. Samo zahvaljujući njoj osta sam koliko-toliko normalan, iako sam mora u prijevremenu invalisku mirovinu zbog 'opće nesposobnosti za rad'. I tako postadoh 'nužno zlo' naroda hrvatskog. Kao i moja ŽENA, koja je u postupku uspješne privatizacije sjebana (Pomgrad) i poslana u prisilnu mirovinu, i nije za života dobila natrag punu mirovinu niti otpremninu.

Svaki misec dolaze mi letci ženi za preventivni onkološki pregled, di je malo popipaju i pošalju doma ka zdravu. Za mene je reklama za 'žuju i prst'. Ali vrag ne spava, dobila žena psorijazu i svaki dan joj je sve gore. Otišla u likara za tražit neke skupe inekcije i usput spomenula da joj se bradavica malo uvukla. Doktorica popizdila, i odma je poslala na preglede, koji su trajali oko misec dan, da bi se ustanovilo da ima zločudni karcinom dojke veličine pola kutije duvana, star već gotovo - pet godina. Iščuća joj je svu snagu. Prevencija?

Terapija je premo konziliju liječnika - kemoterapija, pa će se onda vidit kako dalje. Dogurala je do treće ture ali joj je svakog dana bilo sve lošije i lošije. I baš na ovi dan kad ovo pišem, izvadila je krv i pripremila se da ide u doktorice, jer smo bili gripozni. Došla mlađa ćer s dežurstva usrid noći, skuvala čaj i spizu, dala nam pilule pa išla malo odspavat dok nije došla druga, starija. I tako se starija ćer i ja pripremamo odvest 'bakicu' u likara. Stavija sam sve što triba u svoje đepe, i njene stvari u njenu boršu, ali zaboravija svoj mobitel.

Ćer čeka doli, a ja i 'bakica' liftom do doli i kad smo došli doli, sila je na pod. Nisam je moga dignit. Otrča sam do njene doktorice, tu odma dvadesetak metri od kuće, koja je rekla do odem po zašećerenu vodu i kekse i kad dođe prva pomoć da će joj dat infuziju i da će sve bit u redu.

Kad sam opet siša doli, nema 'bakice', njene doktorice ni prve pomoći. Ćer plaće i javlja sestri da je 'bakica' umrla. Osta sam ka pizda. Totalno bespomoćan, bez ideje što mi je činit. Ćer otišla preparkirat auto, ali je nema. Signala puna ulica, a ja nemam mobitel. Di je mala? Da se nije stukla? Vrime prolazi, nemam pojam jeli je bilo brzo ili dugo. Ili se meni bar tako činilo. Kad je mala došla otišli smo na hitan prijem bolnice. Tamo gužva, nemam koga pitat i ne znam di ić. Ćer zove rodicu, koja je doktorica u bolnici, i evo ti nje. Prvo šta je rekla da su je odveli u mrtvačnicu, ali sam tek posli shvatija da je mislila na Lovrinac a ne na bolničku mrtvačnicu. Onda reće da joj nije bilo pomoći. Znači ništa reanimacija? Imaju li kola hitne sve što triba? Jeli bila sama unutra? Jeli s njom bija likar? Do bolnice ima malo više od minuta, a mozak može izdurat bez kisika do tri minute. Što se je događalo i ambulantnim kolima? Zašto odma na Lovrinac? Puno takvih pitanja. Sve nepoznanice. Da sam ima love - ali nemam - preživljavam, smjestio bi je u 'privatnu' bolnicu, gdje bi ležala i valjda bi je bolje pazili? Možda bi sve lakše izdržala i poživjela još koju godinu? Nema odgovora.

Nada Radić, rođena Kovačević. 20.09.1949. - 03.03.2025.

Ćer kaže da joj je posljednjim dahom rekla, prije nego su je na nosilima utirali u ambulantno auto: Ne moj se sekirat, štagod da se desi nemoj se sekirat! Auto je otiša, ali ne na hitan prijem, već pravo na Lovrinac (groblje). Umrla je u autu. Najbrži odlazak na Lovrinac za koji sam ikad čuja. Otišla je, zauvijek, u podrućje - Gdje nema signala! (Vedrana Rudan)

A ja? Nisam dočeka ambulantno auto da idem s njom. Dragi Bože, Stvoritelju, ili već što jesi, što mi nisi da još 30 sekundi, kad si tako moćan, da se ukrcam s njom. Što se je događalo u ambulantnom autu nemam pojma. Jesu li je pokušali reanimirat i oživit? Ja sam se neuvjerljivo nada da će tako bit i da neće partit. Nisam se stiga s njom ni oprostit, poljubit je, zatvorit joj oći i metit dva novčića na oči ako triba. Dragi Bože, Stvoritelju, nisi mi ni od kakve koristi! Više vridi Moj Bog nego ti. Od sad za mene ne postojiš, raspršio si sve moje dvojbe oko tebe.

I što ću ja sad, stari tovar, bez Moga Boga? Kada je znala, prije po miseca dala mi je upute glede familje, što mi je činit, i mora sam se zaklet da će bit tako. E pa, dat ću sve od sebe da bude tako.

P.S. I unuk mi je skoro umro, jer mu nisu odma dali antibioteke nakon operacije slipog criva. Pa je opet završija u bolnici. I škapula se. Nije ovo dobro. Cili zdravstveni sustav ide velikim koracima u kurac, ka i sve ostalo dosad. Kako sam moga devedesetih ranjenu dicu dovuć do bolnice vozeći se više od ure vrimena? Umra je samo onaj koji je dobija 'dobar' metak. Izgleda da ga je dobija i Moj Bog. Samo je pitanje tko ga je ispalija.

P.P.S. Eto, oprostija sam se od Moga Boga na ovi način. Neka cili Internet zna.